U fudbalu postoje klubovi koji su institucije: Real Madrid, Mančester Junajted, Juventus, Lion, pa recimo, i Crvena Zvezda. Pored toga što te institucije (osim Zvezde) neguju lep fudbal koji dovodi do lepih sportskih rezultata, oni su i velike mašinerije za pravljenje para. Hajde da kažemo da su ti klubovi u svetu sporta brendovi. Fudbaleri koji igraju za te klubove, obično nisu samo fudbaleri nego su i manekeni, kreteni, neiskusna deca, a između ostalog i ono što se naziva sub-brendovima.
Fudbalski klubovi i fudbal neretko u velikoj meri utiču na društvo na raznim kulturnim nivoima, a ovog puta se nećemo baviti Brankicom jer ona nije tema ove priče. Ona je pre priča za slikovnicu, tako da ćemo je zaobići. Ljudi vole fudbal, to je na neki način religija muškoj populaciji, mada zna biti i ženskoj u trenucima kada fudbaleri razmenjuju dresove. Po Frojdu, tu dolazi do konflikta. Drugi put ću navesti i gde Frojd o tome govori, nisu mi knjige pri ruci. Stoga nije teško zaključiti da muškarci, tzv. navijači ne divljaju zato što neka mafija ili senka Slobodana Miloševića upravlja njima, nego su momci ljubomorni zato što im se devojčice lože na zgodne fudbalere brendove.
Ja sam tu samo da privučem pažnju
Nekada davno, a možda i ne tako davno, sve zavisi koliko godina imate, filozofija je bila ta koja je bila neka instutucija. Postojali su čak i neki filozofi: Hegel, Kant, Niče, Lok, Bodrijar, Derida, bio je nekad popularan i Platon. Svi do jednog su filozofirali i vršili uticaj na određenu grupu ljudi koji su svet posmatrali kroz različite filozofske prizme. Filozofi posle svojih debata i rasprava uglavnom ne skidaju dresove u cilju razmene darova i znoja jer se filozofi, makar ovi današnji, ne preznojavaju. Priča se da je Ničeova filozofija zapravo nacizam…
I da se ne bi više razvlačio ekspoze i ulagao u njega sav kreativni potencijal, valjalo bi da kažem da ako niste i sami primetili, vremena se menjaju pa tako i filozofi često menjaju dresove, teme i usput bankovne račune pune na razne filozofske načine. Na svetskoj filozofskoj superstar sceni na ovakav način neumorno žari i pali Frojdov unuk, Lakanov sin, tumač poezije Radovana Karadžića, glavom i bradom najveći filozofski brend koji bez problema po potrebi možete instalirati na svako tržište - gdin. Slavoj Žižek.
E - novine, veoma popularno Internet glasilo, čiji Vivvo CMS veoma cenim kao platformu za web publishing, između ostalog, objavile su i tekst brenda filozofije, Slavoja Žižeka svezanjućeg pripovedača sveta, u kojem se slovenački filozofski brend bavi poezijom Radovana Karadžića, a sve preko nekih, da tako kažemo, ćaletovih i dedinih teorija. Ono što je veoma interesantno u ovoj priči je to da jedna filozofska veličina upozorava da Karadžićevu poeziju ne treba shvatati olako, tu se kriju sva zla koja su zakuvala krvoproliće i da je tu ona najopasnija klica nacionalizma i da skratim, idiotizma. U ovoj priči nije Žižek toliko bitan, niti koliko košta to da se Žižek bavi pozijom Radovana Karadžića nego su bitni ti mladi isprani mozgovi kojima je tekst upućen i koji bezdušno u komentarima dube političke probleme i analiziraju ikonografiju Slobodana Miloševića. Umesto što čitaju Žižeka, bolje bi bilo da čitaju Hegela, ali Hegel uglavnom nigde nije obavezna literatura. Zapravo, Karadžićevu poeziju niko nije ni čitao. Ne samo ti mladi ljudi, ma niko nije čitao Karadžićevu poeziju, jer je Karadžićeva poezija smešna. Ćosićeve romane jeste čitao i srednjoškolac, a i poneki intelektualac, jer su Ćosićevi romani ipak romani, a Karadžićeva poezija je crtać. Stoga, lako je zaključiti da Žižek nije baš intelektualni kalibar koji bi mogao ovo što je učitao Karadžićevom crtaću da učita Ćosićevim romanima. Taba bi se oznojao i njegov posao bi počeo da liči na posao.
Sličnost sa Insajderom i Brankicom Stanković je evidentna, pa čak i banalna. Omladina se maksimalno marginalizuje i dovodi u situaciju da misle da je oko njih jedan veliki bezizlaz, ekskomunikacija iz svakog intelektualnog konteksta, usmeravajući se ka samodestruktivnosti i jeftinom politikanstvu. Kada pročitate ovaj Žižekov tekst ne možete a da ne osetite da vam je intelekt povređen, npr. posle ovakvih rečenica:
Jugoslavija je sedamdesetih i osamdesetih bila nalik onom mačku u crtiću koji neprestano hoda iznad provalije - pada u ponor tek onda kad napokon pogleda dolje i postaje svjestan da nema tla pod nogama. Milošević nas je prvi prisilio da doista pogledamo u provaliju… Ako se rat uobičajeno definira kao “nastavak politike drugim sredstvima”, možemo reći kako je činjenica da je Karadžić pjesnik više od puke slučajnosti: etničko čišćenje u Bosni bilo je nastavak (jedne vrste) poezije drugim sredstvima.
Ovako nešto je veoma lako reći, lako je pronaći neku metaforu iz crtaća koja će nam kontrastirati nad krvoprolićima koji su se zbili znamo već kada. O poeziji nema ni govora.
Verovatno će ovaj tekst Žižek objaviti i u Iraku gde će samo uraditi REPLACE Slobodan Milošević to Sadam Husein. Neupućen sam u Iračku književnost, ali da postavim jedno glupo pitanje: neće li valjda Sadama Huseina učitati u Gilgameša?
dobar posao, dobra priča privlači pažnju. Ako ste dovoljo mudar novinar, a pri tom imate šmek za copywriting, gde su vam grenice?! Pošto je pop-kultura uvukla svoje pipke u sve segmente ljudskog delanja, pa čak i u medicinu, nije ni čudo što iPod može da leči amneziju.
