Sa pojmom „antologia“ susrećemo se još u antičkoj Grčkoj gde je označavao zbirku pesama. One su predstavljale skup, ili kolekciju, pojedinačnih pesnika ili su bile posvećene posebnim temama koje su objedinjavale. Prvu poznatu antičku antologiju Garland sačinio je Meleager u kojoj je obuhvatio oko pedeset najboljih pesnika epigrama.

Iako antologije danas obuhvataju mnogo više nego samo poeziju, osnovna karakteristika je ostala ista: antologija je skupina tekstova. Ta skupina može biti povezana oko jedne teme, jedne ličnosti, grada ili planete, discipline ili istorijskog perioda, zato bi suvišno bilo reći da bi se mnoge knjige mogle nazvati antologijama.

U cilju da otkloni neke od zabuna, William Germano u svom delu Getting It Published: A Guide for Scholars and Anyone Else Serious about Serious Books pravi razliku između „kolekcija“ i „antologija“. U Germianovoj formulaciji glavna osobina antologije je da priređivač čitaocima ostavlja slobodu raznovrsnih čitanja, ali isto toliko im ostavlja prostora da odrede koliko će čitati. Samim tim, antologija postaje stvar od javnog značaja i stavlja antologičarsku delatnost pod lupu kritičkog preispitivanja. Priređivači sačinjavaju sadržaj knjige, a mi kao čitaoci možemo ga menjati po svom ukusu i kriterijumima.

Pod ovim uslovima trebalo bi postaviti pitanja i pokušati odgovoriti na njih: da li je stvaranje jedne antologije opravdano, kakav je njen ideološki identitet, da li je koriste studenti i fakulteti kao visokoobrazovne ustanove i kakvi su mehanizmi njihove distribucije i pristupačnosti? Neka od ovih pitanja analiziraćemo u narednim tekstovima na primerima antologija / izbora srpske proze nastale u drugoj polovini dvadesetog veka.

Najčešća polazna tačka pri debatama o antologijama je njihova ideološka kontraverza. Punktum oko kojeg može nastati  ideološka kontraverza uglavnom svoje ishodište pronalazi u konsekvenci da antologija predstavlja i legitimizira Moć. Kada govorimo o antologijama jezikom kulturnog materijalizma, govorimo o operativnim mehanizmima moći gde „tekst često ima materijalnu funkciju u strukturima vlasti“. Kako sve tekstove, a tako i tekstove koji su obuhvaćeni antologijom, treba iznova interpretirati i osloboditi ona njihova značenja koja se slažu sa dominantnim diskursom ili koja jasno ukazuju na pukotine u njemu, tako isto treba preispitati i antologičarske motive i kriterijume i diskurs kojem je on podložan. Tekst svoje izvorne ideološke implikacije ima u onom istorijskom okviru u kojem se javio, a postavljajući ga u nove kontekste i istorijske okvire, suočavamo se mogućnošću da ga ideološka kontraverza preoblikuje.

Ipak, u našem primeru nisu ni sve antologije proze iste. Pored onih antologija koje aktivno sudeluju u stvaranju dominantnog diskursa i koji su samim tim njegov neodvojivi deo, postoje i one antologije koje su produkt disidentnog čitanja, koji probija nadzor i do izražaja dovodi stavove i interese marginalizovanih društvenih grupa. Koliko god da je ova podela neprimerena, ona je očita, ne možemo se odlučno odupreti Altiserovoj definiciji ideologije kao „predstave imaginarnog odnosa individue prema stvarnim uslovima njene egzistencije”.

Takođe treba imati u vidu da je antologija stanovnik nižeg sloja akademskog sveta, dok je monografska publikacija na najvišoj lestvici. Takav poredak ipak zahteva reviziju: smatra se da je monografija jednog autora, studiozno istražena, gusto pisana i praktično nepročitana od strane zajednice vrednija za zajednicu od antologije koja podrazumeva sveobuhvatno znanje u polju, koja afirmiše osećaj vrednosti, te je dostupna za disidentna čitanja celoj akademskoj zajednici. „Antologije i antologičaski rad postaju sve više vredne kao akademski prelaz iz solipsističkog modela istraživanja vrednosti, ka modelu koji se više temelji na čvrstom tlu pragmatičnih ideala. Solipsistički modeli podržavaju stav da je uskotematska knjiga za određenu profesionalnu publiku održava veću vrednost” . U ovakvom stavu mogu se videti težnje da ni jedna klasa ne može da zadrži vlast bez osvajanja državnog aparata školstva u čiji se ideološki horizont uvek iznova investira. Ovakav jedan kulturni kontekst i njegova logika je suštinski pluralan prostor za dogovor i razumevanje među različitim interesnim sferama, pa čak i onima o kojima govorimo, kada govorimo o antologijama i značaju antologija.

Jedno od pitanja koje svakako treba razmotriti je: gde je veza između antologičarskog posla i procesa kanonizacije? Slično kao i antologije kanon je proces obrazovnog institucionalnog protokola koji deluje i ostvaruje, reprodukuje i prenosi kulturni kapital svakoj generaciji i stolećima. Međutim, kanon kao već proizvedeni kulturni kapital bi svoj primarni socijalni kontekst mogao potražiti u školskim programima i učionicama, dok su antologije, kao što smo već pomenuli, stanovnici nižeg akademskog reda.

Posmatrajući antologiju književnih tekstova kao delove ideološkog aparata, uočićemo neke od osnovnih oblika koncepta antologije. U nekim slučajevima antologije predstavljaju sukob vlasti i podređenih, nekad kao aktivni tok marginalizacije koji prikriva stvarni odnos u formiranju ideoloških diskursa, neke antologije strategijama nuđenja očitosti remete stvarno čitanje koje je ideološki konstruisano u njima.