Nakoliko puta sam u diskusijama o književnim blogovima isticao da me ne privlače blogovi koji objavljuju poeziju, prozu i klasične knjževne kritike. Sa tim u vezi posmatram i blogera. Ako pretpostavimo da pisanje kritike za književne časopise i dnevne novine podrazumeva elemente naučnog pisanja, onda nam se nameće zaključak da uredik novina/časopisa mora biti neka vrsta autoriteta. Bloger koji objavlje kritike sa željom da njegovi tekstovi budu u naučnoj ravni književne kritike, ostaje uskraćen za tog, uslovno rečeno, urednika autoriteta koji bi selekcijom tekstova uobličio jednu kvalitetnu tematsku celinu književnog časopisa ili kulturne stranice novina. Preskočićemo nekoliko redova analize i zaključiti da tek čitaoci bloga mogu imati makar mali deo uloge koju ima urednik u časopisu: komentari, sudovi, ocene… Kako i zašto tražiti dobru priču na nekom blogu sa 10000 priča kada postoje reprezentativne antologije?

Kada sam počeo da vodim, razvijam i pišem ovaj blog, ni pod tačku razno nisam imao ni najmanju pomisao da na njemu mogu da objavim pesmu, priču, književnu kritiku. Neko je već primetio, ima tu po koji tekst koji liči na književnu kritiku. Kakva mi je namera bila, može se zaključiti u celokupne slike bloga: pišem o onome što za mene književnost zapravo jeste - skup tekstova najšire tematike. Dodir pisanja i marketinga, književnost i tradicija, književnost i nove tehnologije, književnost i sve što može da se poveže sa knjigama.

Proširenje područja čitanja

Saša Begović - autorka bloga Bookeraj

Kako je malo(?) blogera koji svesno vode književne blogove, naravno, ulažu trud i vreme, a pri tome taj blog odaje autentičnu sliku doživljaja knjiga, književosti i čitanja, nailazite na problem blogerske usamljenosti. Međutim, internet je nepregledna šuma, s vremena na vreme se nešto prikaže i toj usamljenosti dođe kraj - pronađete blogove koje ćete čitati sa posebnom pažnjom i uživanjem. Tako sam nedavno naišao na blog Snežane Bisenić, a pre nekoliko dana i na blog Saše Begović jedinstvenog naziva Bookeraj. Ono što je zadnički Snežani i Saši je to što dožiljaje čitanja ne predstavljaju kao visoku ktitiku uz notu mistifikacije, nego je to zapravo isktustvo čoveka koji je pročitao knjigu. Saša Begović je u prikazu LiteraLog.com bloga istakla istu stvar.

Bookeraj je jedan od onih blogova koji privlači pažnju pre svega svojim pisanjem: bez ikakve pretencioznosti, blagi polemički ton, neopterećenost. Pored toga, Saša Begović oseća formu bloga. Ne kao knjževnu formu, nego to opisno možemo ovako predstaviti: briga o onom ko čita blog - kratko, jasno, zanimljivo. Ne duže od 500 karaktera, ne više od 3 minuta. Što je još bitnije, ovaj blog piše čitateljka, a ne književni kritičar.

I da zaključimo: ne bi bilo OK da još nešto napišem jer će postati dosadno. Ako  Sašu budem hvalio još malo, postoji mogućnosti da ljudi koji čitaju ovaj tekst prestanu čitati knjige, a počnu čitati samo blogove. To nam svakako nije cilj :). A sad, trk na Bookeraj!