Danilo Kiš i antiroman – drugi deo
Nesumnjivo, prvi sasvim artikulisani pripovedački glas antiromana bio je glas Romana bez romana Jovana Sterije Popovića. Tipološke analogije Kišove Mansarde i Sterijinog Romana bez romana su više nego očigledne, a ogledaju se u intertekstualnosti kao načelu izgradnje romana. Ova bliskost ustanovljena je u metaliterarnoj strukturi oba romana, zasnovanoj na postojanju ugrađenog teksta. I jedan i drugi roman, naime, sadrže tekst u izgradnji, sekundarni tekst, ali i niz ugrađenih komentara / tumačenja toga teksta. Kod Sterije, to je zamišljeni roman o pustolovinama mladog Romana, kod Kiša to je roman “Mansarda” koji piše pripovedač. Statusi ova dva sekundarna teksta su identični: oni su pisljivi i čitljivi u isto vreme. Status čitljivosti im obezbeđuju ugrađeni čitaoci, čitaoci eksplicirani u tekstu koji su označeni vlastitim komentarom o teksu. Ta mogućnost komentarisanja čini ih postojećim izvan teksta.
Sterija uspostavlja parodijski dijalog sa hereojsko – galantnim romanom baroka, viteškim romanom koji je nastao od srednjovekovnih viteških romana i Don Kihotom, dok u argumentovanoj ravni parodira postupak i daje kritičko – satiričnu projekciju stvarnosti uglavnom ka lažnom moralu. Danilo Kiš podnaslovom “satirična poema”, usmerava satiru ka junakovom idealizmu, na njegov donkihotovski svet fikcije. Kišov junak se identifikuje sa likovima omiljenih knjiga, prvo je Lautan, Orfej, a onda Hans Kastorp. Zato će jedna od osnovnih tematskih linija romana biti vivere – philosophare, život – literatura što je jedna od osnovnih Kišovih tematskih linija uopšte.
Već smo bili u prilici da pročitamo opšti tekst o Kišovom odnosu prema književnoj tradiciji i prvi deo teksta o Danilu Kišu u tradiciji antiromana u srpskog književnosti. Već sam napomenuo, čini mi se u uvodu, da u neku ruku činimo “zločin” prema Kišu posmatrajući ga u ovakvom kontekstu iako imamo niz literarno – istraživačkih argumenata za to. Naredni tekst vezan ta temu Kiša i antoromana prikazaće osnovne poetičke sličnosti Kišovog dela i dela Marka Ristića.
Pre nekoliko dana u Ustanove kulture “Vuk
Karadžić” u Beogradu izvedena je monodrama "Lilika" po tekstu Dragoslava Mihajlovića.
Priča je odlična, predstavu nisam gledao, verujem da je i predstava bila dobra, ali me baš zanima šta
se diskutovalo s publikom posle izvođenja. 