Danilo Kiš i antiroman – prvi deo
Zbog nekoherentnosti termina antiroman koji se definiše kao “roman koji ima crte suprotne tradicionalnim karakteristikama romanesknog istraživanja”, a koji je nastao po analogiji s pojmom antidrame, danas smo više skloni da pribegnemo drugim, ne toliko spretnim, definicijama i opisima oblika romana koji nazivamo antiroman. Na širem planu, antiromanima smatramo i romane u kojima su esejistički i lirski elementni znatno naglašeniji od epskih, što opet ne dovodi problem na suštinski nivo razmatranja.
Priroda antiromana je paradoksalna najmanje iz dva razloga: prvi je taj da antiroman potkopavajući i razarajući žanr u isto vreme ga i obogaćuje; drugi paradoks bi bio taj da se u pobuni protiv vladajućih tvoračkih načela žanra javljaju sasvim nova poetička osobina u vidu konstrutivizma koji postaje osnovna tvoračka osobina žanra. Ova dva paradoksa treba izmiriti i postaviti pitanje: da li ono što smatramo antiromanom prvenstveno egzistira sa predznakom osporavanja ili predznakom afirmacije?
Osnovni tip polemike u okviru antiromana kao pripovedačke strategije, bez obzira da li je u pitanju princip osporavanja ili afirmacije, ne mogu zaobići ni ironija, ni parodija, ni menipska satira, ni sokratovski dijalog. To je zajedničko i jednom i drugom karakteru. Izvesno je da tvoračke strategije antiromana vremenom izgube polemički ton u praksi osporavanja poetike žanra i pretvaraju je u jednu polisemičnu riznicu intertekstualnih, intermedijalnih i multidisciplinarnih veza što se neretko afirmiše kao modernost, a u našem slučaju se definiše kao moderni roman. Iz te ambivalentnosti nam se osporavanje čini kao negiranje karakterističnih vrednosti žanra, a afirmacija žanra uglavnom biva previđena. Sa Kišom to ipak nije slučaj. Njegova čvrsta teorijska osnova literarnog stvaranja ne dozvoljava da posumnjamo u njegovu afirmaciju i modernu koncepciju romana koja je još uvek dominantna kod najmlađih srpskih autora.
U narednom periodu ćemo obratiti pažnju na odnose romana Danila Kiša prema Sterijinom Romanu bez romana, Ristićevom romanu Bez mere, i Pustoline Vladana Radovanovića.
Povezani tekstovi:
Danilo Kiš i tradicija
Pre nekoliko dana u Ustanove kulture “Vuk
Karadžić” u Beogradu izvedena je monodrama "Lilika" po tekstu Dragoslava Mihajlovića.
Priča je odlična, predstavu nisam gledao, verujem da je i predstava bila dobra, ali me baš zanima šta
se diskutovalo s publikom posle izvođenja. 
Snežana Bisenić said:
Miloše, odlična tema, kao što vidite već ste dobili vernog posetioca bloga:)
Skrenula bih pažnju na odličnu knjigu Slobodanke Vladiv-Glover, “Postomodernizam od Kiša do danas” (Prosveta, 2003), gde autorka dva eseja posvećuje Peščaniku i Enciklopediji mrtvih. Pozivajući se na Deridu, ona daje zanimljivo viđenje Kišove šizo-poetike iz ugla dekonstrukcionista. Evo samo jednog delića teksta koji se tiče eksplozije u poglavlju 35 Peščanika (a za koju ne postoje neki objašnjivi uzroci):
“Eksploziju u tekstu prouzrokuje sam tekst. Eksplozija je izraz izvesne koncentracije energije, viđene kao eksces, koju prati zavođenje (sedukcija) ili potresanja temelja strukture u procesu označavanja. … U narativi u kojoj nema linearne, hronološke progresije, trenutak destruktuiranja se ne može smestiti u vreme. Alegorično govoreći, ceo roman je eksplozija, rezultat ekscesa značenja koje pritiska pukotinu, pokušavajući da se ugura u svesnost – čitaočevu, recipijentovu ili autorovu, a autor je u finalnoj analizi takođe samo čitalac sopstvenog teksta.”
Prava odlika dekonstrukcionističkog romana koji potkopava sopstvenu strukturu:)
admin said:
Snežana, hvala na vremenu koje odvajate da čitate ovaj blog, drago mi je.
Verovatno ću jednog dana, kada budem malo više posvećen temi, čitati i knjigu Slobodanke Vladiv – Glover. Za sada ne stižem da se posvetim jednoj temi više vremena, ali sam proveo dve lepe nedelje čitajući tekstove i knjige Jovana Delića o Kišu. Na njegovim istraživanjima će se bazirati tekstovi o Kišu iz serijala o Kišu u srpskog književnoj tradiciji.
U narednom periodu ću objaviti i tekstove o odnosu Danila Kiša prema Crnjanskom, Kostiću, Andriću, Isidori Sekulić i prevodilaštvu. Znam da je na neki nači ovakvo gledanje Kiša površno, ali tako je nalagala situacija.
Prvi mesec LiteraLog.com bloga | LiteraLog.com said:
[...] Danilo Kiš i antiroman – prvi deo teksta. [...]
Danilo Kiš i antiroman - drugi deo | LiteraLog.com said:
[...] smo bili u prilici da pročitamo opšti tekst o Kišovom odnosu prema književnoj tradiciji i prvi deo teksta o Danilu Kišu u tradiciji antiromana u srpskog književnosti. Već sam napomenuo, čini mi se u uvodu, da u neku ruku činimo “zločin” prema Kišu [...]