Ukoliko se upoznamo sa Kišovim poetičkim postavkama o književnoj tradiciji i razmotrimo šta sve implicira pripadanje određenoj tradiciji, onda je naše mesto istraživača unutar ove teme posve nepovoljno, a mogli bi smo reći da je naš posao beskonačan, tim pre što je Kiš za nas obavio dobar deo posla sistematično nabrajajući svoju lektiru i tako nam otvorio beskonačne puteve istraživanja.

Kiša ne bi trebalo svesti na tradiciju jedne, uslovno rečeno, male nacionalne književnosti, podvrgavajući njegovo delo redukcionističkim mehaniznima ideologije i nacionalizma, protiv čega se posebno izjašnjavao, jer je i ta mala nacionalna književnost dužnik širokog duhovnoistorijskog evrposkog i svetskog nasleđa. Isto tako ne smemo zanemariti i naše nacionalno kulturno i duhovno blago koje je obogatilo evropsku baštinu. Međutim, zbog polivalentnosti svoje kulture, jugoslovenske književnosti se na Zapadu posmatraju kao marginalne i tu ostaje Kišova skepsa. “To je sudbina malih naroda, tačnije malih jezika. I to je tako. Mi smo “egzotika” i svet interesujemo kao egzotika”.

U prvom redu o Kišu bi valjalo govoriti kao o piscu svetske i evropske književnosti, krajnjem Kiševom idealu, pa i srednjoevropske književnsti, otomanskog, jevrejskog i hrišćanskog kulturnog nasleđa. Da se ne bi ogrešili o Kišove zahteve, njegovo delo bi svakako morali i jedino mogli posmatrati upravo iz perspektive dijaloga jedne male jugoslovenske (srpske) književnosti, sa evropskom i svetskom. Svi iskazi Danila Kiša mogu nam poslužiti kao metodološko usmerenje u komparativnim istraživanjima stavljajući uvek akcenat na Kišove antitradicionalističke, kompleksne i multivalentne stavove u shvatanju književne tradicije.

Kiš je govorio da je “u prvom redu evropski pisac, jer Jugoslavija, zemlja iz koje potičem, pripada Evropi, njena kultura i književnost su evropske. U užem smislu se, međutim, osećam dužnikom Centralne Evrope: mađarski milje koji sam upoznao u detinjstvu, poznavanje mađarskog jezika i književnosti imali su, najzad, presudan uticaj na mene. Ja sam se, dakle, u duhovnom smislu iz Jugoslavije pmestio u Centralnu Evropu. Otuda je celokupno evropsko nasleđe i moje nasleđe – ja nisam samo ja. Po mom mišljenju, sve evropske pisce formirala je tradicija triju književnosti: francuske, nemačke i ruske”. Iz ovog Kišovog iskaza vidimo jedan od ključnih aspekata njegovog viđenja tradicije koje je konsekvenca njegovih poetičkih načela: Kiš suprotstavlja nacionalizmu kosmopolitizam.

Kiš je nastojao da po obrascu južnoameričkih pisaca, koji su se jedinstveno predstavili svetskoj književnoj javnosti kao predstavnici jednog kontinenta, nastupi na evropskoj sceni kao srednjoevropski pisac. Kiš je video šansu i za jugoslovenske književnosti da se u tom kontekstu nametnu i predstave Zapadu, na sličan način kako su tu priliku iskoristili Austrijanci, a delimično i Mađari i Italijani. Nasuprot tome, nacionalizam u redukcionističkom shvatanju tradicije je “kolektivna i pojedinačna paranoja”, “komotna pozicija”, “strah i zavist”, “ideologija banalnosti” i predstavlja “sektaštvo” koja na osnovu toga što sebe svrstava u nešto što je manjinsko i tako teži ka nekom posebnom i povlašćenom statusu. Taj antinacionalistički i antiideološki stav Kiš je objasnio i na primeru zbog čega izbegava reč Aušvic u svojoj porodičnoj trilogiji – taj podatak bi “mogao lako da me identifikuje, pa sam se naprosto bojao da mi ne zakače etiketu “jevrejskog pisca”, a svaki adjektiv uz imenicu pisac u principu znači minimiziranje značenja imenice, njeno sužavanje. A ja nisam želeo, a ni sada ne želim, da budem piscem manjina”.

Jedna od najopštijih zamerki Danila Kiša na tradicionalističko shvatanje tradicije odnosi se anahroničnost. To svakako ne znači da Kiš negira tradiciju, već se zalaže za jedan kreativniji odnos prema tradiciji: odnos modernog čoveka modernog senzibiliteta koji u tradiciji traži podsticaje za sopstvena rešenja forme, za jezičke inovacije. Kiš smatra da je takav dijalog jedan od osnovnih izvora modernosti. U tom dijalogu povlašćenu ulogu imaju mitovi kao poznati obrasci i njihova obrada u zavisnosti od autorskog plana. Na ovakvim osnovama su i napisana njegova dela.

U daljoj analizi tradicije, Kiš prvo ističe razliku između tradicije kao takve i književne tradicije zamerajući kritici kako neprestano dolaze u zabludu mešajući tako književnu sa neknjiževnom tradicijom. Kritika u svojim zabludama dolazi do jednog redukcionizma u tumačenju tradicije gde se uspostavlja banalizovana relacija između pojedinačnog pisca i tradicije. Uskost ovakve koncepcije pokaziju se kao dvostruka zamka: jedna zamka je ta da kritičar svodi piščevu i celokupnu tradiciju na sopstvenu tradiciju, koja je neretko veoma osiromašena i utilitarna, a tradicija nije nikakva mrtva baština koja se automatski nasleđuje, te je stoga različita za pisca i njegovog hipotetičnog ili realnog kritičara. Širina i bogatstvo tradicije zavise od konkretnog čoveka, pisca, odnosno kritičara. Zbog toga su mogućni nesporazumi i opasnosti redukcije neizmerni. Tradicija nacionalne književnosti je nešto što bi samo uslovno mogli razmatrati, a u tu uslovnost svakako otklanja to su su pisci posrednici među kulturama upravo izborom sopstvene tradicije, izvan svoje nacionalne kulture, jer tradicija je nešto što se velikim duhovnim radom prihvata, tradicija je samo potencijalna baština svih nas. Književna baština se ne da svesti samo na pripadnost jednom jeziku, plemenu, naciji, nacionalnoj ili regionalnoj kulturi. To je nadnacionalna kategorija i predmet komparativnih proučavanja.

Tri tačke označavaju Kišovu otvorenost u procesu prisvajanja tradicije. Prva tačka se tiče odnosa pisca i tradicije i njihovim promenama u dvostrukom delovanju; druga, prevazilaženja genetičkog redukcionizma a on se ogleda u poricanju stvaralačkog čuda, u poricanju jedinstvene pojave pisca i njegovog dela i treće, kao najopšija stavka otvorenosti u prisvajanju tradicije: haotična izukrštanost ovih procesa koji je jedini tvorački princip.

Nama ostaje da dobro razmislimo o tome šta možemo podrazumevati pod sintagmom srpska književna tradicija. Najsigurniji put kojim bismo mogli poći, udovoljavajući temi i samo delimično Kišu, bi bio taj da istražimo šta je to što je do Kiša došlo od Andrića, Crnjanskog, Kostića, Isidore Sekulić, Sterije, nadrealista (a ne od Krleže, Borhesa, Kestlera i svih onih nabrojanih pisaca iz Časa anatomije). Sa ovakvom obavezom koju nam je Kiš ostavio radi prevazilaženja sopstvenog redukcionizma kulturne tradicije, pokušaćemo uprkos redukcionizmu koji činimo da načinimo taj korak više iz sopstvenog dvorišta ka jednoj nepreglednoj poljani evropske i svetske duhovne tradicije.