Od sada, sve komentare možete slati na milos(et)literalog.com, na najbolje ću odgovarati, a ako procenim da neki komentar suštinski predstavlja temu/problem u drugom svetlu, predstaviću ga u posebnom postu.

Smatram da onaj ko zaista ima šta da kaže, nema problem da to napiše u mail-u.

Najjači utisak je ostavio ženski trio u sastavu Maja Solar, Milena Stefanović i Dragana Despotović, najbolja srpska slemerka Milena Minja Bogavac i Zoran Trklja, autor bloga Procedura.

Ovog puta minus dobijaju moderatorke.

Za ilustracije u knjizi zadužen je Mike Rhode

Krajem avgusta sada već stare godine sam preneo obaveštenje da je web dev kompanija 37signals objavila naslovnu stranu svoje nove knjige naslova Rework. Sada imamo još jednu lepu vest, u “opticaj” je pušten i zvanični sajt knjige na adresi http://37signals.com/rework/.

Za sada su o knjizi reči hvale izgovorili neki uticajni ljudi web biznisa kao što su: Tony Hsieh, Tom Peters, Chris Anderson, John Maeda, William C. Taylor i još neki.

Fudbalski klubovi i fudbal neretko u velikoj meri utiču na društvo na raznim kulturnim nivoima, a ovog puta se nećemo baviti Brankicom jer ona nije tema ove priče. Ona je pre priča za slikovnicu, tako da ćemo je zaobići. Ljudi  vole fudbal, to je na neki način religija muškoj populaciji, mada zna biti i ženskoj u trenucima kada fudbaleri razmenjuju dresove. Po Frojdu, tu dolazi do konflikta. Drugi put ću navesti i gde Frojd o tome govori, nisu mi knjige pri ruci. Stoga nije teško zaključiti da muškarci, tzv. navijači ne divljaju zato što neka mafija ili senka Slobodana Miloševića upravlja njima, nego su momci ljubomorni zato što im se devojčice lože na zgodne fudbalere brendove.

Ja sam tu samo da privučem pažnju

Nekada davno, a možda i ne tako davno, sve zavisi koliko godina imate, filozofija je bila ta koja je bila neka instutucija. Postojali su čak i neki filozofi: Hegel, Kant, Niče, Lok, Bodrijar, Derida, bio je nekad popularan i Platon. Svi do jednog su filozofirali i vršili uticaj na određenu grupu ljudi koji su svet posmatrali kroz različite filozofske prizme. Filozofi posle svojih debata i rasprava uglavnom ne skidaju dresove u cilju razmene darova i znoja jer se filozofi, makar ovi današnji, ne preznojavaju. Priča se da je Ničeova filozofija zapravo nacizam…

I da se ne bi više razvlačio ekspoze i ulagao u njega sav kreativni potencijal, valjalo bi da kažem da ako niste i sami primetili, vremena se menjaju pa tako i filozofi često menjaju dresove, teme i usput bankovne račune pune na razne filozofske načine. Na svetskoj filozofskoj superstar sceni na ovakav način neumorno žari i pali Frojdov unuk, Lakanov sin, tumač poezije Radovana Karadžića, glavom i bradom najveći filozofski brend koji bez problema po potrebi možete instalirati na svako tržište - gdin. Slavoj Žižek.

E - novine, veoma popularno Internet glasilo, čiji Vivvo CMS veoma cenim kao platformu za web publishing, između ostalog, objavile su i tekst brenda filozofije, Slavoja Žižeka svezanjućeg pripovedača sveta, u kojem se slovenački filozofski brend bavi poezijom Radovana Karadžića, a sve preko nekih, da tako kažemo, ćaletovih i dedinih teorija. Ono što je veoma interesantno u ovoj priči je to da jedna filozofska veličina upozorava da Karadžićevu poeziju ne treba shvatati olako, tu se kriju sva zla koja su zakuvala krvoproliće i da je tu ona najopasnija klica nacionalizma i da skratim, idiotizma. U ovoj priči nije Žižek toliko bitan, niti koliko košta to da se Žižek bavi pozijom Radovana Karadžića nego su bitni ti mladi isprani mozgovi  kojima je tekst upućen i koji bezdušno u komentarima dube političke probleme i analiziraju ikonografiju Slobodana Miloševića. Umesto što čitaju Žižeka, bolje bi bilo da čitaju Hegela, ali Hegel uglavnom nigde nije obavezna literatura. Zapravo, Karadžićevu poeziju niko nije ni čitao. Ne samo ti mladi ljudi, ma niko nije čitao Karadžićevu poeziju, jer je Karadžićeva poezija smešna. Ćosićeve romane jeste čitao i srednjoškolac, a i poneki intelektualac, jer su Ćosićevi romani ipak romani, a Karadžićeva poezija je crtać. Stoga, lako je zaključiti da Žižek nije baš intelektualni kalibar koji bi mogao ovo što je učitao Karadžićevom crtaću da učita Ćosićevim romanima. Taba bi se oznojao i njegov posao bi počeo da liči na posao.

Sličnost sa Insajderom i Brankicom Stanković je evidentna, pa čak i banalna. Omladina se maksimalno marginalizuje i dovodi u situaciju da misle da je oko njih jedan veliki bezizlaz, ekskomunikacija iz svakog intelektualnog konteksta, usmeravajući se ka samodestruktivnosti i jeftinom politikanstvu. Kada pročitate ovaj Žižekov tekst ne možete a da ne osetite da vam je intelekt povređen, npr. posle ovakvih rečenica:

Jugoslavija je sedamdesetih i osamdesetih bila nalik onom mačku u crtiću koji neprestano hoda iznad provalije - pada u ponor tek onda kad napokon pogleda dolje i postaje svjestan da nema tla pod nogama. Milošević nas je prvi prisilio da doista pogledamo u provaliju… Ako se rat uobičajeno definira kao “nastavak politike drugim sredstvima”, možemo reći kako je činjenica da je Karadžić pjesnik više od puke slučajnosti: etničko čišćenje u Bosni bilo je nastavak (jedne vrste) poezije drugim sredstvima.

Ovako nešto je veoma lako reći, lako je pronaći neku metaforu iz crtaća koja će nam kontrastirati nad krvoprolićima koji su se zbili znamo već kada. O poeziji nema ni govora.

Verovatno će ovaj tekst Žižek objaviti i u Iraku gde će samo uraditi REPLACE Slobodan Milošević to Sadam Husein. Neupućen sam u Iračku književnost, ali da postavim jedno glupo pitanje: neće li valjda Sadama Huseina učitati u Gilgameša?

Želeo bih da uputim izvinjenje onima koji su bili žrtve Nikole Živanovića. Prijatelji su mi skrenuli pažnju da sam pogrešno protumačio situaciju što je tačno. Nisam znao da je Nikola svoju golotinju direktno slao devojkama, uznemiravao telefonom i pretio ubistvom nego da je stavio fotografiju u svoj album pa da je to onda izazvalo burne reakcije. Namera mi nije bila da branim Nikolu, nego sam hteo da ukažem na to da objavljivanje golotonje nije ništa strašno, pa mi je zato bilo čudno što postoje takve rekcije. Ako ništa drugo, naučio sam da pisanje nije naivna stvar i poziva na odgovornost prema napisanom. Ali avaj, ko prizna valjda mu se pola prašta

Kada sam počeo da vodim, razvijam i pišem ovaj blog, ni pod tačku razno nisam imao ni najmanju pomisao da na njemu mogu da objavim pesmu, priču, književnu kritiku. Neko je već primetio, ima tu po koji tekst koji liči na književnu kritiku. Kakva mi je namera bila, može se zaključiti u celokupne slike bloga: pišem o onome što za mene književnost zapravo jeste - skup tekstova najšire tematike. Dodir pisanja i marketinga, književnost i tradicija, književnost i nove tehnologije, književnost i sve što može da se poveže sa knjigama.

Proširenje područja čitanja

Saša Begović - autorka bloga Bookeraj

Kako je malo(?) blogera koji svesno vode književne blogove, naravno, ulažu trud i vreme, a pri tome taj blog odaje autentičnu sliku doživljaja knjiga, književosti i čitanja, nailazite na problem blogerske usamljenosti. Međutim, internet je nepregledna šuma, s vremena na vreme se nešto prikaže i toj usamljenosti dođe kraj - pronađete blogove koje ćete čitati sa posebnom pažnjom i uživanjem. Tako sam nedavno naišao na blog Snežane Bisenić, a pre nekoliko dana i na blog Saše Begović jedinstvenog naziva Bookeraj. Ono što je zadnički Snežani i Saši je to što dožiljaje čitanja ne predstavljaju kao visoku ktitiku uz notu mistifikacije, nego je to zapravo isktustvo čoveka koji je pročitao knjigu. Saša Begović je u prikazu LiteraLog.com bloga istakla istu stvar.

Bookeraj je jedan od onih blogova koji privlači pažnju pre svega svojim pisanjem: bez ikakve pretencioznosti, blagi polemički ton, neopterećenost. Pored toga, Saša Begović oseća formu bloga. Ne kao knjževnu formu, nego to opisno možemo ovako predstaviti: briga o onom ko čita blog - kratko, jasno, zanimljivo. Ne duže od 500 karaktera, ne više od 3 minuta. Što je još bitnije, ovaj blog piše čitateljka, a ne književni kritičar.

I da zaključimo: ne bi bilo OK da još nešto napišem jer će postati dosadno. Ako  Sašu budem hvalio još malo, postoji mogućnosti da ljudi koji čitaju ovaj tekst prestanu čitati knjige, a počnu čitati samo blogove. To nam svakako nije cilj :). A sad, trk na Bookeraj!

Na žalost, Amazon isporučuje Kindle u Srbiju samo preko špediterskih krvopija UPS-a, pa ako se odlučite za isporuku na vašu srpsku kućnu adresu, troškovi koje možete da očekujete su:

* Carina (10%): 21€
* PDV (18%): (316€ + 21€)*0.18 = 61€ (jeste, PDV ide I na carinu)
* UPS krvopije: 46€

Svega: 128€ dodatnih troškova (”sitnih” 61% od cene proizvoda – zemljo Srbijo!).

Iz gore navedenog, jasno je što preporučujem metod: isporuči kod stranskog prijatelja, a onda kofer dostava, kada neko dolazi u Srbiju – drastično jevtinije

U nekoliko navrata sam pisao o e čitačima, stoga ne bi bilo na odmet malo podsećanje:

Milion besplatnih knjiga na Google Books-u

Sony planira da usvoji opšti format za E knjige

E book čitači - za i protiv

Izdavaštvo nije mrtvo

via

Godinama gledamo loš domaći fudbal. Toliko loš da ni svetinja fudbala, tzv. večiti derbi ništa ne predstavlja. Sve ide do te mere da ne želimo ni da slavimo pobedu svog kluba. Međutim, ono što je krasilo ovaj derbi su bili voditelji Ivan i Miljan čija je sposobnost lupetanja stvari predstavljala u pravom tonu onoga što se dešava u proteklih petnaestak godina. Videlo se da momci nemaju veze sa fudbalom ili ne žele da pokažu, stoga, Fox je napravio pravi potez. Hajde da zaključim, to su objektivni novinari.

Doktore, verujte, oni prave budalu od mene!

Ovako je sve počelo

Pre nekoliko godina je na televiziji B92 počelo emitovanje emisije Insajder koja je na veoma intrigantan način prikazivala i istraživala kriminalno nasleđe devedesetih u suvremenem tokovima društva. Tada smo svi u jedan glas rekl “Ura!” znali smo ko su krivci svim našim nedaćama i patnjama. Znali smo da su nam za sve krivi tajkuni, tajne službe, fudbalski stručnjaci, trgovci cigaretama itd, itd.

Kako je vreme prolazilo, teme su bivale sve manje zanimljive jer su kreatori emisije izgubili orijentaciju: gde sada može da se baci sumnja, a da bude uverljivo? Ili makar, ne toliko da vređa inteligenciju prosečnog gledaoca. Najvljen je novi serijal koji će se baviti huliganima, navijačima i pojedincima i oni će biti predstavljeni kao vođe tzv. kriminalnih grupa. Uprkos tome, emisija je zadržala isti ton.

Dakako, Uroša Mišića nećemo videti, neće pričati ni oni koji su ubili Tatona. Njihove izjave ne postoje, niti očekujte da će neko postaviti taj zahtev pred srpsko novinarstvo. Oduvek sam se pitao šta znači ona parola “Pravda za Uroša”. Mislim da to ipak nešto znači, a nije nam dozvoljeno da protumačimo.

Ova tema je najava onoga šta može biti u sledećem serijalu: studenti kao kriminalna grupa, kome je u interesu da studente izvodi na ulice uz šta Srbija dnevno gubi nekoliko milijardi dinara.

Sve bi ovo meni delovalo umuirujuće da vode Ivan i Miljan. I evo je, trojka Božiča.

Da li je osobina spektakla da nema tumače, ili je bitno da sve samo šljašti, ostaje nam da vidim nakon nekoliko nedelja terapije.

Forward je prvi roman u srpskoj književnosti u kome se kao pripovedač pojavljuje kamera obdarena veštačkom inteligencijom.