David Galbright je napisao interesantan članak o tome gde je nastao World Wide Web.

I wrote to Tim Berners-Lee after exploring CERN last week, looking for the location where the web was invented, his replies regarding the exact locations are below. [ I've put up photos of the excursion as an Oobject list, here ]

Inače, David Galbrith radi u poznatoj arhitektonskoj kompaniji Foster + Partner koja je redizajnirala Camp Nou.

MK Brown je karikaturistkinja i slikarka čiji je rad objavljen u mnogim publikacijama, uključujući i National Lampoon (1972-1981), Mother Jones, Wimmen’s Comix, New Yorker, Playboy… Napisala je nekoliko knjiga, napravila animacije za Tracey Ullman Show.  Kažu da je vrstan slikar i radovi joj se nalaze u galerijama i brojnim privatnim zbirkama. Bila je udata za  olegu karikaturist, B. Klibana.

Da li vam se desilo da čitate neku prevedenu knjigu i dođete do zaključka da prevod ima gdešaka koje čak i vi sami ne biste napravili? Dakako, dešavase to, a i mnoge gore stvari. Pročitajte tekst o ovoj temi na Kišobranu.

U Hrvatskoj je jedno vrijeme izbila prašina, a za naše kulturne prilike to je bilo pravo čudo, oko hrvatskog prijevoda, inače lošeg romana “Da Vincijev kod”, pisca čije ime ni ne vrijedi zapamtiti. Jedan kritičar je analizirao prijevod i otkrio niz propusta. Na primjer u originalu piše “Maria’s conception” što je trebalo prevesti kao “Marijino začeće” a ne “Marijina koncepcija” kako je bilo prevedeno.

Još jedna knjiga o zbunjenosti

Photo credit to Eniac

U kanadskom magazinu “Culture Bridge“, koji izlazi na engleskom jeziku, u ekskluzivnom kraćem pregledu srpske kratke priče, po izboru urednika Davida Albaharija, objavljeno je jedanaest priča autora različitih generacija. Među odabranim piscima se, pored samog priređivača, nalaze i Borivoje Adašević, Ljubica Arsić, Svetislav Basara, Đorđe Jakov, Nenad Jovanović, Jelena Lengold, Mihajlo Pantić, Vasa Pavković, Vladimir Tasić i Srđan V. Tešin. Priče je na engleski prevela Ellen Elias Bursać. U magazinu je, pored uvodnog dela izdavača i predgovora Davida Albaharija, svaki pisac predstavljen i kraćom biografijom i “istorijom” priče koja je zastupljena u ovom pregledu.

“Culture Bridge” je magazin na engleskom jeziku koji izlazi u Torontu šest puta godišnje. Distribuira se u 4.000 primeraka u Severnoj Americi. Ovo specijalno izdanje distribuiraće se putem diplomatsko konzularnih predstavništava, poslovnica JAT-a i putem pretplate.

Verovatno ste primetili da imate problem pri čitanju sitnih slova na Internetu. Verovatno ste i uradili nešto da bi ste rešili taj problem, ali niste vi ti koji treba da rešavaju te probleme. Te probleme treba da reše dizajneri. U nardenih nekoliko redova ćemo videti kakvo je stanje sa sajtovima najtiražnijih dnevnih novina.

Politika

Problem na sajtu Politike bi mogao da se reši u roku od nekoliko minuta. Meni je trebalo svega 10 sekundi da sliku 1. pretvorim u sliku broj 2.

Danas

Na sajtu Danasa situacija je ubedljivo najgora. Sećam se kada su na B92 pompezno najavili rođendanski redizajn sajta. S obzirom da je redizajnom sajta načinjen veliki napredak u odnosu na prethodnu verziju, možemo očekivati da će se trenutna situacija drastično popraviti.

Novosti

Novosti su ponudili kompromisno rešenje: pri ulasku na sajt, situacija je katastrofalna kao što je ilustrovano na gornjoj slici, a donja slika je ilustruje stranicu kada sam kliknuo na ponuđenu opciju da povećam slova. Zar nije logičnije da prvo dobijem veća slova, pa ih onda umanjim ukoliko smatram da imam dobar vid?

Blic

Blic zadovoljava kriterijume ćoravih

Pre nekoliko dana sam na poklon od prijatelja dobio Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog, a kako već duže vreme želim da pročitam ovu knjigu, koristim retke trenutke slobodnog vremena da uživam u predivnim pričama koje sadrži ova knjiga.

Nasumično sam otvorio knjigu i čitam sledeće redove:

Poslednja erupcija vulkana bila je godine 1924. Iako tamo i sad ima 130 vulkana, poslednja, veća, erupcija – katastrofalna – zebeležena je 1783. godine. Te godine progovorio je vulkan koji se zove Laki. Njegova, sad već skamenjena, izbačena, lava, ouhvata površinu od 40kv. kilometara. Da bih zamislio taj užas tog dana, kažu mi, da je prvi predznak onog što je posle došlo bio jedan ogroman oblak, kao i onda, kada je zasute, kraj Neapolja, Pompeja. Posle tog oblaka pojaviše se u vazduhu stubovi plamena, a reke su se isušile na zemlji. Ekafta, koja je široka 400 metara, bila se pretvorila u paru. Island se prolamao od grmljavine i podzemnog tutnja. Krajem septembra erupcije su trajale, neprekidno, pet dana.

Pričajući sinoć sa drugim prijateljem, slatko sam se nasmejao situaciji crnogorske juniorske rukomente reprezentacije koja se na meč sa Islandom uputila autobusom. Crnogorska ekipa je provela čitavih pet dana u putu, a utakmicu nisu odigrali.

Podsjećanja radi, problemi su počeli u četvrtak ujutro kada su crnogorski juniori stigli u Kopenhagen. Zbog erupcije vulkana na Islandu prvo je došlo do odlaganja, potom i do otkazivanja leta za Rejkjavik, obustavljanja i svih letova, te zatvaranja aerodroma u glavnom gradu Danske.

Treći prijatelj sa kojim sam se jutros dopisivao i preporučio mu Hiperborejce me je podsetio da je napoznatija islandska pop zvezda Bjork  beskompromisno podržavala nezavisnost Kosova.

She dedicated her song “Declare Independence” to Greenland and the Faroe Islands, which caused a minor controversy in the Faroes. When Björk twice dedicated “Declare Independence” to the people of Kosovo during a concert in Japan,[46] a planned performance of hers was cancelled at Serbia’s Exit Festival, reportedly due to safety concerns.

Na kraju, da li ste se zapitali šta ti vulkanski oblaci mogu da urade avionu? Ako vas interesuje, pročitajte ovaj tekst.

Valjda je to neko nepisano pravilo da svaki pubertetlija ima veliku sklonost ka rock’n'rollu. Taj pubertetski talas nije zaobišao moje roditelje niti je zaobišao mene. U sidebaru ste možda videli mali tizer koji govori da je iz štampe izašla dugo očekivana knjiga Mali krug sa podnaslovom Istorija kikindskog rock’n'rolla autora Vladislava Vujina.

Ideja za ovu knjigu se rodila 2000. godine kada sam počeo da ulazim u javni život muzičke scene kao jedan od urednika radijske metal emisije i fanzina. Svi smo mi hteli da pišemo nešto, hteli smo da budemo hrnoničari i istoričari. Međutim, svi smo bili balavi i jedva da smo znali da pišemo. Vujin je u doba mog otkrivanja tople vode držao jednu od dve radnje kaseta i CD-ova, koja se zvala Don Krleone. Tu se okupljala razna klinčurija, pila pivo (inače, Don Krleone je bila idealna kombinacija muzičke radnje i kafane) a mi smo u toj cd kafani razmenjivali časopise, cdove, kasete, spotove, majice, lance, ziherice i katance. Recimo modernim jezikom, Dok Krleone je bio jedan od kikindskih majspejsova.

Sinoć sam na kikindskoj TV stanici koja nosi ime najpoznatijeg obojenog alkoholnog pića u Srbalja slučajno naleteo na muzički video magazin, a gost je bio Vladislav Vujin. Odgovarao je na mnoga pogrešno postavljena pitanja, ali je i pored toga uspeo da predstavi suštinu ove knjige. Male scene još manjih gradova nikada sistematično nisu bile obrađivane i predstavljani u glavnim muzičkim emisijama i časopisima, čak su retko i izlazili iz Kikinde. Ono što je osnovni kvalitet ove knjige je ono što je Vujin naglasio, a to je da je istorija kikindskog rock’n'rolla napisana na osnovu usmenih svedočenja. Recimo, moj ćale je provalio ko je Vujinu mogao dati najviše informacija o sceni sedamdesetih godina, a ja sam imao još manje problema da provalim ko je Vujinu pružio podršku u opisivanju kikindske metal scene druge polovine devedesetih. Nesumnjivo je da će u ovoj knjizi najviše uživati Kikinđani, jer u njoj zapravo, oni sreću ljude s kojim su se družili, bili posvađani, voleli njihovu muziku…

Dok ne nabavite svoj primerak Malog kruga neki materijal iz knjige možete pročitati na Plastelinu.

Inače, Vujin je rekao da se ovom knjigom, što se njega tiče, završava njegova misija kao istoričara i hroničara kikindskog rock’n'rolla. Međitim, ja vidim logičan nastavak priče koju će na svojim plećima neki mladi lav ili lavica: Mali astal - Istorija kikindskih rock’n'roll kafana. Ovde bi tek mogli tomovi da se pišu

Od kada je sveta i veka i od kada ljudi stvaraju, mnogi su se trudili da budu originalni. Brzo su shvatili da originalnost ne znači samo i bez uslova biti drugačiji. Biti originalan znači biti svoj. Ti koji su namerili da budu svoji najviše napora su  uložili da bi došli do zakljiučka šta je u procesu stvaranja origninalnog dela bitno a šta nije bitno. Marko Bijelić je jedan od retkih koji je odvojio žito od kukolja.

Kada je 2007. godine Marko Bijelić lansirao sajt svoje digitalne web agencije najbolje sam se zabavljao uz komentare ljudi iz ex-yu republika. Na DPT-u sam identifikovao tri grupe komentara, a najgrublje bi ih mogao podeliti na one kojima se sajt sviđa zato što je minimalistički orijentisan, drugi su tvrdili da je dizajn beskropulozno pokraden od Huge Inc agencije, a treći su pokušavali da na višem nivou objasne u čemu je poenta sajta koji na prvu loptu liči na Huge Inc, ali je ipak originalan i jedinstven.  Bez ikakvih pretenzija da detaljno opišem sve aspekte diskusije i da problem analiziram sa svih strana, tekst je upućen ljudima kojima je priča poznata. I još da dodam, po meni web dizajn nisu samo boje, slike i grafika, nego, apstrakto rečeno,  neuhvatljivi duh kreatora koji se ne može do kraja iskopirati niti objasniti.

Bitno je na ovom mestu napomenuti da je verzija sajta Rainfall Daffinson -a iz 2007. godine logičan nastavak Biznisbloga koji je Marko u to vreme pisao. Po mnogim elementima unikatna, estetika Biznisbloga je uspela da pomiri aktuelnu hajp priču o web 2.0 instant zaradi  i lokalnog socijalnog patosa, načina i poimanja instant zarade kao jedinog merila uspešnosti. Lokalni socijalni patos koji je medijski konstruisan kroz dokumentarni film Vidimo se u čitulji i ratovim u Bosni i Hrvatskoj ukršten sa web 2.0 buzz-om predstavlja ključni trenutak ex-yu razvoja estetike sadržaja koji su pravili ljudi našeg govornog područja. Kada je pričao o open sorsu, pisao je o Kalašnjikovu, kada je pričao o socijalnim mrežama, nije pisao o Twitteru, nego je pričao o svojoj babi koja je na radiju u kontakt emisijama prepoznavala ljude iz okolnih sela. Nasuprot tome, svi ostali koji su pisali o web 2.0 fenomenima su pisali generički, bez identiteta, uslovno rečeno, na ovakav način.

Druga diskusija koja je pokrenuta povodom aktuelne verzije sajta, koja je po meni stepenik više, stvara iste tri grupe komentara. Od svih ljudi koji su se pojavili na obe diskusije, jedini koji je priču mapirao do krajnjih konsekvenci je Istok Pavlović (komentar br1. i ključni komentar br.2), a najbolji model za zaokruživanje ove priče o zaradi je dao Dragan Varagić. Istokova opaska da Markovo delovanje ulazi u područje web brendinga veoma lako se može argumentovati: Biznisblog je bio jedan od najčitanijih blogova čiji su tekstovi bili najviše komentarisani, a nakon prodaje, Biznisblog niti je čitan, niti tekstovi izazivaju komentare kvaliteta kao što su izazivali Markovi tekstovi. Brendom se upravlja, brend nije bilo ime Biznisblog i poseta koju je blog  pravio. Biznisblog je bio Marko.

Bez ikakvih namera da omalovažavam bilo čiji rad, radi ilustracije Markovih kvaliteta neću navoditi projekte naših ljudi koji su bili uključeni u diskusije. Mislim na uspešne projekte koji nisu originalni. Kada bi te projekte preuzeo neko drugi, ostali bi ono što jesu i retko ko bi provalio da priču vodi druga osoba. Na žalost, sav uložen trud na ovakvim projektima je osuđen na propast, jer tu ne postoji duh iz čarobne lampe.

S obzirom da domaću web scenu pratim od 2005. godine, virtuelno sam upoznao mnoge aktere scene, bez ikakvog ustručavanja mogu da povučem paralelu između Marka i Ive Andrića, Danila Kiša ili Milorada Pavića. Marko jeste najbolji web dizajner, svi ostali se još uvek bore za drugo mesto.

Dakako, ja sam uprostio, ne baš tako prostu priču.